O potrebi stvaranja istinskog radnickog sindikata

[Lukareli]

Drugovi,

Radnicka klasa u Srbiji se nalazi u veoma teskom polozaju. Vreme je da Srbija dobije istinski radnicki sindikat koji ce zastupati autenticne proleterske interese. Pre Drugog svetskog rata je postojao takav sindikat, Ujedinjeni radnicki sindikati (URS). Predvodili su ga naravno komunisti. Mislim da je potrebno obnoviti rad URS-a. Kao sto je 1993. godine stvorena potreba za obnavljanjem Saveza komunisticke omladine Jugoslavije (SKOJ),avangarde progresivnog omladinskog pokreta, tako su se sada stvorili uslovi za obnovu autenticnog marksistickog sindikalnog pokreta za oslobodjenje rada i stvaranje URS-a.

Sta ostali clanovi Foruma misle o tome?

[Stella Rossa]

Mislim druze da bi se trebalo proanlizirati koji postojeci sindikati pokazuju najvecu borbenost i elemente proleterske svijesti pa onda odluciti da li se infiltrirati u njih ili osnivati novi. Prije sam za ovu 1. mogucnost. Postoji i prijeratno historijsko iskustvo u Njemackoj kada je na inicijativu KPD osnovan opozicioni sindikat RGO (Revolutionäre Gewerkschaftorganisation). Ipak i vrijeme i mjesto su bili drugaciji, KPD je bila partija sa mnogo clanova i velikim brojem simpatizera. Danas kada su partije malobrojnije (sto ne znaci da su nekvalitetnije) mozda je bolje nastojati djelovati preko svojih ljudi u postojecim sindikatima kao i naravno u preduzecima. To je recimo ovdje u Njemackoj slucaj gdje postoji vrlo kvalitetan rad drugova u preduzecima i sindikatima. Recimo u IGM (sindikat metalaca) a pogotovo je dobar rad u Mercedesovim pogonima recimo u Bremenu ili u pokrajini Baden, Frankfurtu itd. Prednost takvog nacina borbe je da se lakse dopire do veceg broja vec organizovanih radnika - licni primjer, ideoloska potkovanost i borbenost jednog jedinog druga mogu mnogo toga da pokrenu. Naravno takav drug mora da bude hrabar jer ce ga sibati mnogi vjetrovi...Da ne govorimo da ako vas recimo ima 100 drugova iz NKPJ koliko je to malo a zapravo mnogo - vjestina je namjestiti polugu na pravo mjesto. Znaci ako je neki drug penzioner postoji sindikat. Ako je radnik tu je najteze - pritisci su tu ogromni, rizik gubitka posla itd. Ali drugacijeg nacina nema, mora se uci u borbu. Vrlo je tesko ako drug ima porodicu, on je onda i materijalno i fizicki ograniceniji, zato se treba zauzeti za neku vrstu crvene pomoci da bi se drugovi koji su pod udarom kako-tako zastitili. Tu komunisti jednostavno moraju da prednjace. Crvena pomoc bi bila neka mjesavina materijalne, fizicke i pravne pomoci. Recimo upravo u tom segmentu bi bilo potrebno akciono jedinstvo - sindikalna borba je mnogo vazniji segment borbe nego recimo izbori. U svakodnevnom kontaktu sa radnicima i odlucnom borbom za njihova prava najefikasnije bi se razbila medijska blokada, doprlo do svijesti radnika jer oni su osnovni motor promjena u proizvodnim odnosima, na taj nacin bi se konacno na pravi nacin kanalisalo nezadovoljstvo velikog broja radnika i doslo u poziciju i da se partija popuni kvalitetnim kadrovima.

[mirotvorac]

Ono sto je nasa najveca mana jesu podele. Podele postoje u svim onlastima drustvenog zivota, pa i u sindikalnom delovanju. Tako postoji veliki broj sindikata, koji su veoma cesto neslozni. Najsveziji primer je strajk prosvetnih radnika u Srbiji, gde je bilo podele na 3 grupe radnikna. Jedna grupa je strajkovala potpunom obustavom rada (nezakonit strajk), druga grupa skracenjem casova sa 45 na 30 minuta (zakonit strajk) i treca grupa su bili oni koji uopste nisu strajkovali. Zakonodavac je kod nas regulisao i strajk, te se strajk u vidu skracenja casova sa 45 na 30 minuta smatra zakonitim. Nastava se odvija, plate zaposlenih su manje za trecinu za dane provedene u strajku, a straha od gubitka radnog mesta nema. Takav oblik strajka je kreiran po volji vlasti, cime se, u cilju zastite interesa ucenika, ne vrsi potpuna obustava nastave, a nema ni gubitka casova koji bi se naknadno morali nadoknadjivati.
Medjutim, da su prosvetni radnici bili dobro organizovami. pa da su svi ili najveci deo njih potpuno obustavili nastavu, vlast bi se morala drugacije ponasati,a i pritisak javnosti bi bio veci.
Specificnost nase situacije je i velika nezaposlenost, pa tako prosvetari koji su strajkovali nisu imali podrsku znacajnog dea gradjana. Tu mislim na nezaposlene i clanove njihovih porodica, jer ti nezaposleni, koji ne primaju ni dinara, radili bi i za nize plate, jer bolje je ista nego nista. To e narocit znacajno jer prosvetari nisu trazili da im se isplate neke zaostale plate, vec povecanje plata (koje su inace redovne) i isplatu jubilarnih nagrada, koje im po zakonu sleduju, za 10, 20 i 30 godina radnog staza u prosveti.
Gradjani uglavnom imaju razumevanje za strajk samo onih radnika koji duze vreme uopste ne primaju plate, tj. kojima plate kasne mesecima, pa cak i vise od godinu dana. Radna mesta tih radnika nisu nikome ni malo primamljiva.
Ono sto nedostaje je klasna svest, politicka neosvescenost, radnicka i ljudka solidarnost, a u najvecoj meri organizovanost. Nasa radnicka klasa je totalno neorganizovana, rascepkana, podeljena, postoje klanovi koji su medjusovbno zavadjeni, kao i ljudi koje je vlast postavila u sindikalna rukovodstva.
Novac je cudo, na njega niko nije gadljiv, te je sindikalne rukovodioce relativno lako potkupiti, kako bi oni uticali na smirivanje svog clanstva. Ne kaze se dzabe: ,,Para vrti gde burgija nece".
S obzirom na situaciju kakvu imamo, smatram da je ovde potrebna politicka, a ne samo sindikalna borba. Kombinacija politicke i sindikalne borbe bi verovatno dala najbolje rezultate.

[Stella Rossa]

Druze mirotvorac po istom sistemu to funkcionise i u Njemackoj iako ne u tako brutalnom obliku kao u Srbiji. Najjaci je naravno sindikat IGM (metalci) ali vrlo je borben i GDL sindikat strojovodja. Problem je u Njemackoj sto nije zakonski dozvoljen politicki strajk tako da je i samo politicko djelovanje u sindikatu otezano. Ali ne i onemoguceno. Drugovi u sindikatima vrse vrlo mukotrpan posao iako se sindikalna borba zakonski ogranicava na tarifna pitanja.
Ne bi zelio da se stekne utisak da djelim savjete sa daljine. Vi naravno kudikamo bolje poznate situaciju u Srbiji. Mislim ipak da je od najveceg znacaja pitanje u kojim sindikatima je organizovano najvise industrijskih radnika - oni bi trebalo da budu primarna ciljna grupa. Trebalo bi se izboriti i za to da nezaposleni imaju pravo da budu clanovi sindikata i imaju unutar njega svoj kruzok. Tezak je zadatak u svakoj zemlji radnicima otvoriti oci kolika je zapravo njihova moc ali samo kada su solidarni! Burzoazija ima aparat sile i kljucne medije u svojim rukama, svoje radnicke aristokrate u vrhu sindikata, slikaju se socijaldemokratske slike i zablude "humanog" kapitalizma rajnskog tipa, radnici se izigravaju i guraju jedni na druge, drobi se radnicka klasa perfidnim a legalnim izuzimanjem iz tarifnih ugovora, podgrijava se nacionalizam itd. Njemacki monopolni imperijalizam je jedan od najopasnijih i najagresivnijih u svijetu, premazan svim bojama, usudio bi se reci da nije laksi protivnik nego njegovi saucesnici iz redova srpske kompradorske burzoazije. Pa ipak, ljudi se bore... Iako mnogi posustanu na tom putu jer stvari ne mogu da se dese preko noci i da se neke stepnice preskoce. Poznato je da Lenjin kratko prije crvenog oktobra nije ni sanjao da ce se revolucija desiti vec tada - koliko ja shvatam ulogu komunista je ta da moraju da budu izuzetno precizni u analizi drustvene sitacije i dogadjanja i da u datom momentu pravovremeno i pravilno odreaguju i preuzmu kormilo. Prije toga da ucine sve da bi pripremili borbenu i efikasnu organizaciju koja ce u datom momentu biti sposobna da odgovori historijskom zadatku. Razlog propati njemacke revolucije 1918-19.-e je upravo ta sto je KPD prekasno osnovana tako da spartakisti nisu mogli kljucno da upravljaju dogadjajima tj. da odgovarajuce odreaguju. Ono malo sto je falilo tadasnjoj revoluciji upravo je ta revolucionarna svijest odnosno kadar koji joj je trebao stajati na celu.

[mirotvorac]

Borba ocito mora biti i politicka, a ne samo sindikalna, jer sindikati ne mogu samostalno izvesti revolucionarni preobrazaj.
Svakako da je potrebna medjusobna podrska partije i sindikata, jer jedni bez drugih ne mogu.
Mnogi govore kako socijalizma vise nikada nece biti, ali tu je NKPJ, koja ima istorijski zadatak da potvrdi da nije tako, tj. da je socijalizam najbolje drustveno uredjenje savremenog doba.

[Stella Rossa]

Druze mirotvorac, sindikalna borba je ujedno i politicka borba, da se ne ponavljam zasto i kako. Partija mora da dopre do industrijskog proleterijata - zato mora unutra tamo gdje ga najvise i ima. Ne moze se ocekivati da ce apotekari, sluzbenici, bibliotekari, seljaci ili npr. ucitelji biti noseca snaga revolucionarnih promjena jer ti slojevi spadaju i razmisljaju malogradjanski - oni se nadaju da ce se izdici do ili blizu burzoazije sjecajuci se svog bivseg drustvenog statusa - njihov realni interes je socijalizam jer im nije namjenjena uloga "dobrostojecih gazda" u kapitalizmu kao sto malpgradjanska klasa prizeljkuje. Medjutim klasna svijest malogradjanstva je vrlo slaba i oni nisu primarna ciljna grupa komunista jer nisu vodeca revolucionarna klasa. Zato je nuzno prilaziti radnistvu, najlakse je kroz sindikate i preduzeca a nema bolje propagande usmjerene prema svijesti proletera od licnog primjera komunista.

[mirotvorac]

U pitanju je organizacija. Kod nas je najbolje organizovati zaposlene u velikim sistemima (prosveta, zdravstvo, administritaivno osoblje u pravosudju, policija itd.). To su sektori koji imaju najveci broj zaposlenih koji su u gotovo istom socijalnom polozaju i imaju najbrojnije sindikate.
Industrija u Srbiji i privreda uopste je, na zalost, potpuno razbijena. Broj radnika u indiustriji nije mali, ali je znatno mani nego do pre desetak godina. Tranzicija i privatizacija su ucinile da se mnoge fabrike zatvore, privatizuju ili u njima ostane mnogo manje zaposlenih nego nekada. Postoje i nekoliko idnustrijkih sistema koji dobro posluju i ciji radnici nisu motivisani za sindikalno delovanje. S druge strane, zaposleni u privatnom sektoru imaju objektivni strah od strajkovanja, kako ne bi izgubili svoja radna mesta, a time i izvor egzistencije. Dakle zaposlenih u industriji je relativno malo, a i taj mali broj cine uglavnom oni koji su zadovoljni uslovima rada i oni koji su nezadovoljni, ali se plase da dignu glas. Postoji i izvestan broj zaposlenih u privredi koji jako dugo nisu primili plate i nisu im uplaceni doprinosi za penzijko-invalidsko i zdravstveno osiguranje, ali su oni razstrkani po celoj Srbiji i jako tesko ih je okupiti i organizovati. Efekti njihovih mestimicnih i sporadicnih strajkova su toliki koliki bi bili efekti nekih grupa ljudi, koji bi recimo strajkovali zato sto ne pada kisa.
Dakle akcenat treba staviti na radnike koji rade i koji se ne plase da ce strajkujuci izgubiti radna mesta (prosveta, zdravstvo, policija itd.). To su sektori odakle treba da zapocne sindikalna i politicka borba, koja ce vremenom preci kriticnu masu i onda ce im se pridruziti i velika vecina ostalih zaposlenih, nezaposlenih, otpustenih, studenata, penzionera sa niskim primanjima itd.
U Srbiji oko milion nezaposlenih, preko pola miliona penzionera sa mizernim penzijama, oko 200.000 zaposlenih koji nemaju zdravstvene knjizice i nekoliko stotina hiljada zaposlenih sa niskim ili neredovnim primanjima. Takodje ima preko 100.000 nezadovoljnih studenata. Svega 18% zaposlenih u Srbiji (oko 300.000) ima redovna primanja. Svim ostalima plate kasne od mesec dana, pa na vise. Socijalni mir se jos nekako odrzava redovnom isplatom penzija za oko 1,6 miliona penzionera. Ako bi pukao penzioni fond, tj. pocele da kasne penzije ili da budu realno nize (zbog stalnog rasta cena), moglo bi da dodje do pucanja citavog sistema, jer visok procenat gradjana ne bi bio u mogucnosti da redovno placa struju, porez i ostale komualije, pa bi doslo do problema u javnim preduzecima, jer zbog nedostatka novca, prevashodno bi i radnici tih preduzeca ostali bez plata, ne bi bio sredstava za nabavku sirovina i odrzavanje proizvodnih kapaciteta, pa bi se besparica vrlo brzo prosirila na gotovo sve sfere drustva, tj. drustva u celini.

[Admin]

U Beogradu deluje inicijativa za formiranje podruznice Svetske federacije sindikata (WFTY) u Srbiji. WFTY je jedini klasno svesni sindikat organizovan na globalnom nivou i predvode ga komunisti.
Da bi kontaktirao Prijatelje WFTY u Srbiji posalji mi privatnu poruku.

U pitanju je organizacija. Kod nas je najbolje organizovati zaposlene u velikim sistemima (prosveta, zdravstvo, administritaivno osoblje u pravosudju, policija itd.). To su sektori koji imaju najveci broj zaposlenih koji su u gotovo istom socijalnom polozaju i imaju najbrojnije sindikate.
Industrija u Srbiji i privreda uopste je, na zalost, potpuno razbijena. Broj radnika u indiustriji nije mali, ali je znatno mani nego do pre desetak godina. Tranzicija i privatizacija su ucinile da se mnoge fabrike zatvore, privatizuju ili u njima ostane mnogo manje zaposlenih nego nekada. Postoje i nekoliko idnustrijkih sistema koji dobro posluju i ciji radnici nisu motivisani za sindikalno delovanje. S druge strane, zaposleni u privatnom sektoru imaju objektivni strah od strajkovanja, kako ne bi izgubili svoja radna mesta, a time i izvor egzistencije. Dakle zaposlenih u industriji je relativno malo, a i taj mali broj cine uglavnom oni koji su zadovoljni uslovima rada i oni koji su nezadovoljni, ali se plase da dignu glas. Postoji i izvestan broj zaposlenih u privredi koji jako dugo nisu primili plate i nisu im uplaceni doprinosi za penzijko-invalidsko i zdravstveno osiguranje, ali su oni razstrkani po celoj Srbiji i jako tesko ih je okupiti i organizovati. Efekti njihovih mestimicnih i sporadicnih strajkova su toliki koliki bi bili efekti nekih grupa ljudi, koji bi recimo strajkovali zato sto ne pada kisa.
Dakle akcenat treba staviti na radnike koji rade i koji se ne plase da ce strajkujuci izgubiti radna mesta (prosveta, zdravstvo, policija itd.). To su sektori odakle treba da zapocne sindikalna i politicka borba, koja ce vremenom preci kriticnu masu i onda ce im se pridruziti i velika vecina ostalih zaposlenih, nezaposlenih, otpustenih, studenata, penzionera sa niskim primanjima itd.
U Srbiji oko milion nezaposlenih, preko pola miliona penzionera sa mizernim penzijama, oko 200.000 zaposlenih koji nemaju zdravstvene knjizice i nekoliko stotina hiljada zaposlenih sa niskim ili neredovnim primanjima. Takodje ima preko 100.000 nezadovoljnih studenata. Svega 18% zaposlenih u Srbiji (oko 300.000) ima redovna primanja. Svim ostalima plate kasne od mesec dana, pa na vise. Socijalni mir se jos nekako odrzava redovnom isplatom penzija za oko 1,6 miliona penzionera. Ako bi pukao penzioni fond, tj. pocele da kasne penzije ili da budu realno nize (zbog stalnog rasta cena), moglo bi da dodje do pucanja citavog sistema, jer visok procenat gradjana ne bi bio u mogucnosti da redovno placa struju, porez i ostale komualije, pa bi doslo do problema u javnim preduzecima, jer zbog nedostatka novca, prevashodno bi i radnici tih preduzeca ostali bez plata, ne bi bio sredstava za nabavku sirovina i odrzavanje proizvodnih kapaciteta, pa bi se besparica vrlo brzo prosirila na gotovo sve sfere drustva, tj. drustva u celini.

[mirotvorac]

Ukoliko se ne moze pokrenuti sindikalna borba na nacin koji bi bio delotvoran, uz istovrmenu nemogucnost komumunisticke politicke borbe (zbog visegodisnjeg medijskog nipodastavanja i ozloglasavanja komunista), moglo bi se razmisliti o mogucnosti ozbiljnog friziranog socijaldemokratskog nacina politicke borbe.
Socijaldemokratska orijentacija nije na losem glasu, a unutar socijaldemokratske opcije postoje razlicito orijentisane politicke snage, od samo simbolicno socijaldemokratskih (a fakticki burzoaskih) do prakticno komunistickih. E upravo ta, najradikalnija socijaldemokratska opcija, mogla bi posluziti kao dobra startna osnova za radnicku borbu.
U Srbiji ima vise partija sa socijaldemokratskim nazivom, ali ni jedna od njih nije politicki uticanja (Socijaldemokratska unija, Socijaldemokratska partija Srbije, Liga socijaldemokrata Vojvodine, Socijaldemokratski savez, Nova socijaldemokratija...). Takodje, postoje jace stranke koje se predstavljaju kao socijaldemokratske, mada u svojim nazivima nemaju takve odrednice (DS, SPS, PUPS), niti su se u praksi potvrdile kao socijaldemokratske.
Ako bi se osnovala nova socijaldemokratska partija, sa najradikalnijom socijaldemokratskom (a prakticno komunistickom) orijentacijom, mozda bi mogla delovati uspesno, bez pritisaka medija i javnosti, zbog svoje formalne idejno-politicke orijentacje i zbog naziva.

[Admin]

Nije moguce formiranje ni politicke ni sindikalne organizacije koja bi bila formalno socijaldemokratska a u praksi komunisticka. To bi bio politicki hermafroditizam. Takvo resenje nije prakticno i ne donosi nikakve politicke rezultate.
Da bi se odredjeni politicki ili sindikalni program ostvario, morao da bude postavljen na autenticnim osnovama. Dakle, ljudi koji pristupaju komunistickoj partiji MORAJU da znaju da se ta partija bori za promenu drustvenog sistema a oni koji stupaju u klasno orijentisan sindikat moraju da znaju da se on zalaze za deprivatizaciju i nacionalizaciju. Ako se neko skriva samo omogucava oportunistima da udju u redove njegove organizacije i da je preuzmu i odvedu u smeru koji je pogresan.
Dakle, svi koji su za klasnu borbu treba da pristupe NKPJ i SKOJ-u. Svi koji zele klasno orijentisan sindikat treba da stupe u redove Prijatelja WFTY u Srbiji.

Ukoliko se ne moze pokrenuti sindikalna borba na nacin koji bi bio delotvoran, uz istovrmenu nemogucnost komumunisticke politicke borbe (zbog visegodisnjeg medijskog nipodastavanja i ozloglasavanja komunista), moglo bi se razmisliti o mogucnosti ozbiljnog friziranog socijaldemokratskog nacina politicke borbe.
Socijaldemokratska orijentacija nije na losem glasu, a unutar socijaldemokratske opcije postoje razlicito orijentisane politicke snage, od samo simbolicno socijaldemokratskih (a fakticki burzoaskih) do prakticno komunistickih. E upravo ta, najradikalnija socijaldemokratska opcija, mogla bi posluziti kao dobra startna osnova za radnicku borbu.
U Srbiji ima vise partija sa socijaldemokratskim nazivom, ali ni jedna od njih nije politicki uticanja (Socijaldemokratska unija, Socijaldemokratska partija Srbije, Liga socijaldemokrata Vojvodine, Socijaldemokratski savez, Nova socijaldemokratija...). Takodje, postoje jace stranke koje se predstavljaju kao socijaldemokratske, mada u svojim nazivima nemaju takve odrednice (DS, SPS, PUPS), niti su se u praksi potvrdile kao socijaldemokratske.
Ako bi se osnovala nova socijaldemokratska partija, sa najradikalnijom socijaldemokratskom (a prakticno komunistickom) orijentacijom, mozda bi mogla delovati uspesno, bez pritisaka medija i javnosti, zbog svoje formalne idejno-politicke orijentacje i zbog naziva.

[mirotvorac]

Nije moguce formiranje ni politicke ni sindikalne organizacije koja bi bila formalno socijaldemokratska a u praksi komunisticka. To bi bio politicki hermafroditizam. Takvo resenje nije prakticno i ne donosi nikakve politicke rezultate.
Da bi se odredjeni politicki ili sindikalni program ostvario, morao da bude postavljen na autenticnim osnovama. Dakle, ljudi koji pristupaju komunistickoj partiji MORAJU da znaju da se ta partija bori za promenu drustvenog sistema a oni koji stupaju u klasno orijentisan sindikat moraju da znaju da se on zalaze za deprivatizaciju i nacionalizaciju. Ako se neko skriva samo omogucava oportunistima da udju u redove njegove organizacije i da je preuzmu i odvedu u smeru koji je pogresan.
Dakle, svi koji su za klasnu borbu treba da pristupe NKPJ i SKOJ-u. Svi koji zele klasno orijentisan sindikat treba da stupe u redove Prijatelja WFTY u Srbiji.

Možda ne bi bila loša ideja sa osnivanjem radničke partije, odnosno partije koja bi u svom nazivu imala pridev ''radnička'' ili ''socijalistička radnička'', budući da pridev ''komunistička'' stvara odbojnost kod velikog broja ljudi, zbog predugog trajanja antikomunističke medijske histerije. Ja lično razumem šta podrazumeva zalaganje jedne komunističke partije poput NKPJ, na primer, ali veliki broj građana ne razume i veoma teško im je to objasniti, a u postojećim uslovima gotovo nemoguće. NKPJ je ušla u 23. godinu svog postojanje, a nije se, na žalost, omasovila ni u pogledu broja članova, ni u pogledu broja pristalica, ni simpatizera.
Da ne budem pogrešno shvaćen, nemam ništa protiv NKPJ. Naprotiv, jako bih želeo da ta partija ojača i da postane stožer okupljanja najširih slojeva radnika i svih ostalih ljudi koji žive ili bi želeli da žive od svog rada, studente, inteligenciju, seljake, penzionere, otpuštene, i na razne druge načine ojađene ljude.
Da bi se to ostvarilo, očigledno je, da posle ovoliko vremena treba nešto promeiti, a ne uporno nastavljati sa stavovima koji nemaju realnu potvrdu u praksi. Siguran sam da mnogi ljudi žele da stupe u klasnu borbu. Pretpostavljam da je njihov broj daleko veći od onog za koji bi mnogi mogli da pretpostave. Međutim, očigledno je da ovakva NKPJ nije politička snaga u kojoj bi ti ljudi prepoznali predvodnicu u takvoj borbi, jer NKPJ već godinama unazad stoji u mestu po tom pitanju, a vreme neumitno prolazi.

[Admin]

Oslobodjenje radnicke klase je jedino moguce kroz organizovanu borbu koja podrazumeva svoju avangardu, komunisticku partiju.
Nemoguce je propagiranje komunisticke ideje skrivanjem iza radnickih ili socijalisticko-radnickih odrednica. To je nemoguce ni kada je rec o taktickim razlozima. Jednostavno ne mozes da ocekujes od nekog ko je usao u formalno ne-komunisticku organizaciju traziti da prihvati i ostvaruje komunisticki program. Zato ljudima jasno i glasno treba reci da smo komunisti.
Tacno je da je antikomunisticka histerija i dalje jaka ali ni priblizno kakva je bila 90-tih godina proslog veka. Sada je mnogo lakse za delovanje komunista, posebno medju mladjim ljudima nego sto je to bio slucaj ranije. Takodje, najbolji nacin za unistenje antikomunisticke histerije je otvoreni nastup i sirenje istine o tome sta je to komunizam. Samo na takav nacin mozemo pobediti antikomunisticku histeriju. Nikakva histerija, pa ni antikomunisticka, nije jaca od istine.

Nije moguce formiranje ni politicke ni sindikalne organizacije koja bi bila formalno socijaldemokratska a u praksi komunisticka. To bi bio politicki hermafroditizam. Takvo resenje nije prakticno i ne donosi nikakve politicke rezultate.
Da bi se odredjeni politicki ili sindikalni program ostvario, morao da bude postavljen na autenticnim osnovama. Dakle, ljudi koji pristupaju komunistickoj partiji MORAJU da znaju da se ta partija bori za promenu drustvenog sistema a oni koji stupaju u klasno orijentisan sindikat moraju da znaju da se on zalaze za deprivatizaciju i nacionalizaciju. Ako se neko skriva samo omogucava oportunistima da udju u redove njegove organizacije i da je preuzmu i odvedu u smeru koji je pogresan.
Dakle, svi koji su za klasnu borbu treba da pristupe NKPJ i SKOJ-u. Svi koji zele klasno orijentisan sindikat treba da stupe u redove Prijatelja WFTY u Srbiji.

Možda ne bi bila loša ideja sa osnivanjem radničke partije, odnosno partije koja bi u svom nazivu imala pridev ''radnička'' ili ''socijalistička radnička'', budući da pridev ''komunistička'' stvara odbojnost kod velikog broja ljudi, zbog predugog trajanja antikomunističke medijske histerije. Ja lično razumem šta podrazumeva zalaganje jedne komunističke partije poput NKPJ, na primer, ali veliki broj građana ne razume i veoma teško im je to objasniti, a u postojećim uslovima gotovo nemoguće. NKPJ je ušla u 23. godinu svog postojanje, a nije se, na žalost, omasovila ni u pogledu broja članova, ni u pogledu broja pristalica, ni simpatizera.
Da ne budem pogrešno shvaćen, nemam ništa protiv NKPJ. Naprotiv, jako bih želeo da ta partija ojača i da postane stožer okupljanja najširih slojeva radnika i svih ostalih ljudi koji žive ili bi želeli da žive od svog rada, studente, inteligenciju, seljake, penzionere, otpuštene, i na razne druge načine ojađene ljude.
Da bi se to ostvarilo, očigledno je, da posle ovoliko vremena treba nešto promeiti, a ne uporno nastavljati sa stavovima koji nemaju realnu potvrdu u praksi. Siguran sam da mnogi ljudi žele da stupe u klasnu borbu. Pretpostavljam da je njihov broj daleko veći od onog za koji bi mnogi mogli da pretpostave. Međutim, očigledno je da ovakva NKPJ nije politička snaga u kojoj bi ti ljudi prepoznali predvodnicu u takvoj borbi, jer NKPJ već godinama unazad stoji u mestu po tom pitanju, a vreme neumitno prolazi.

[mirotvorac]

Oslobodjenje radnicke klase je jedino moguce kroz organizovanu borbu koja podrazumeva svoju avangardu, komunisticku partiju.
Nemoguce je propagiranje komunisticke ideje skrivanjem iza radnickih ili socijalisticko-radnickih odrednica. To je nemoguce ni kada je rec o taktickim razlozima. Jednostavno ne mozes da ocekujes od nekog ko je usao u formalno ne-komunisticku organizaciju traziti da prihvati i ostvaruje komunisticki program. Zato ljudima jasno i glasno treba reci da smo komunisti.
Tacno je da je antikomunisticka histerija i dalje jaka ali ni priblizno kakva je bila 90-tih godina proslog veka. Sada je mnogo lakse za delovanje komunista, posebno medju mladjim ljudima nego sto je to bio slucaj ranije. Takodje, najbolji nacin za unistenje antikomunisticke histerije je otvoreni nastup i sirenje istine o tome sta je to komunizam. Samo na takav nacin mozemo pobediti antikomunisticku histeriju. Nikakva histerija, pa ni antikomunisticka, nije jaca od istine.

Praksa ce pokazati da li je tako. Ja bih licno voleo da si u pravu, ali za sada zaista ne vidim da je tako.
Sta fali Progresivnoj partiji radnog naroda Kipra, Radnickoj partiji Koreje, Narodnoj revolucionarnoj partiji Laosa? Sve su one programski komunisticke i vladajuce u svojim zemljama, a nemaju komunisticki pridev u svojim nazivima.

[Admin]

Ja upravo i govorim na osnovu iskustva iz prakse, odnosno iz istorije komunistickog pokreta i rezonujuci dijalekticki kako se jedino moze rezonovati kada se razmislja komunisticki. Dijalektika podrazumeva otvoren nastup, odnosno intenzivno propagiranje klasne borbe u masama koje predvodi njena avangarda komunisticka partija. Komunisticka partija koja se ne skriva, vec nastupa otvoreno komunisticki.
Partije koje si naveo nemaju komunisticku odrednicu iz specificnih razloga koje zavise od zemlje do zemlje ali svaka od nabrojanih se deklarise kao marksisticko-lenjinisticka odnosno komunisticka.
Orijentacija NKPJ je takva da je nemoguca bilo kakva promena imena, odnosno skrivanje iza socijalisticke ili radnicke etikete, jer je opredeljenje clanstva da je tako ispravno u ideoloskom smislu i da je tako, sirenjem istine, jedino moguce se izboriti za ideju socijalizma

Oslobodjenje radnicke klase je jedino moguce kroz organizovanu borbu koja podrazumeva svoju avangardu, komunisticku partiju.
Nemoguce je propagiranje komunisticke ideje skrivanjem iza radnickih ili socijalisticko-radnickih odrednica. To je nemoguce ni kada je rec o taktickim razlozima. Jednostavno ne mozes da ocekujes od nekog ko je usao u formalno ne-komunisticku organizaciju traziti da prihvati i ostvaruje komunisticki program. Zato ljudima jasno i glasno treba reci da smo komunisti.
Tacno je da je antikomunisticka histerija i dalje jaka ali ni priblizno kakva je bila 90-tih godina proslog veka. Sada je mnogo lakse za delovanje komunista, posebno medju mladjim ljudima nego sto je to bio slucaj ranije. Takodje, najbolji nacin za unistenje antikomunisticke histerije je otvoreni nastup i sirenje istine o tome sta je to komunizam. Samo na takav nacin mozemo pobediti antikomunisticku histeriju. Nikakva histerija, pa ni antikomunisticka, nije jaca od istine.

Praksa ce pokazati da li je tako. Ja bih licno voleo da si u pravu, ali za sada zaista ne vidim da je tako.
Sta fali Progresivnoj partiji radnog naroda Kipra, Radnickoj partiji Koreje, Narodnoj revolucionarnoj partiji Laosa? Sve su one programski komunisticke i vladajuce u svojim zemljama, a nemaju komunisticki pridev u svojim nazivima.

[mirotvorac]

Ja upravo i govorim na osnovu iskustva iz prakse, odnosno iz istorije komunistickog pokreta i rezonujuci dijalekticki kako se jedino moze rezonovati kada se razmislja komunisticki. Dijalektika podrazumeva otvoren nastup, odnosno intenzivno propagiranje klasne borbe u masama koje predvodi njena avangarda komunisticka partija. Komunisticka partija koja se ne skriva, vec nastupa otvoreno komunisticki.
Partije koje si naveo nemaju komunisticku odrednicu iz specificnih razloga koje zavise od zemlje do zemlje ali svaka od nabrojanih se deklarise kao marksisticko-lenjinisticka odnosno komunisticka.
Orijentacija NKPJ je takva da je nemoguca bilo kakva promena imena, odnosno skrivanje iza socijalisticke ili radnicke etikete, jer je opredeljenje clanstva da je tako ispravno u ideoloskom smislu i da je tako, sirenjem istine, jedino moguce se izboriti za ideju socijalizma

Bilo bi mi drago da se jos neko prijljuci ovoj diskusiji, tj. da ona ne bude svedena na nas dijalog.
Ja nisam tvrdoglav. Verujem da je moguce to sto si napisao i dacu rok NKPJ jos 2 godine da okupi radnicku klasu i sve ostale ugnjetane slojeve stanovnistva i da ih predvodi u borbi za uspostavljanje socijalizma.
Nakon toga, zaista vise necu moci da prihvatim ono sto tvrdis, jer nije poenta da NKPJ postane avangarda u nekoj dalekoj buducnosti.